To je deo jedne duge poeme koju sam objavio u "Branicevu" pre par meseci, sada sam je uklopio u zvuk, hope u like it.
Izotopska_noc.Wma.Zip by Bigupload.Com
odnosno http://www.bigupload.com/d=1D569E07
Izotopska Noc (Poezija uz Muziku)
Moderators: dejankuki, Trooper, muki17
-
Rocket Roll
- Posts: 7274
- Joined: 09 Jul 2006, 00:47
- Location: Beograd
- Contact:
-
Rocket Roll
- Posts: 7274
- Joined: 09 Jul 2006, 00:47
- Location: Beograd
- Contact:
Hvala!
Reči tog dela pesme idu ovako:
Изотопска ноћ
„Хеј, има ли кога, код куће?“
Спреман устаје одлази
Хода кроз плави ходник
Размишља о... аветима,
Умрлим, одавно.
Старост: сви умиру млади.
„Агресивна терапија.“
Почео сам да сањам
Цимера, радиоактивних јајца,
Молитве
Сестре се пребројавају
Сударио се са лешом, када се разишао
Са странама.
Мртав је. „Бојим се његових рођака.“
Погача на лобањи, уразумити га,
Времешног, у хитној помоћи, „висока доза“
(...)
Сањаш, тога нема. Бардо.
------------
Cela poema ide ovako:
Чита полицију разним гласовима
1
Опасност: два индиректна телефонска позива
Као да нисам овде
Где тишина непрестано одустаје:
Утврди идеју па брише страх,
Али дивљење овде увек проговара.
Затим бесмислице проваљују између зграда,
А говорник се подстиче на самокритику;
Рађа се одјек
Истицањем у коментарисању
Истине:
Освета у брују камиона
(Врисак дечурлије)
Вода у брују цеви
Врата сада подмукло лупају.
Пратимо путању водовода до мора
Али температура мути доживљени говор,
Открива заставничке ознаке
И сви беже из собе
Јуче је Арабел причао о планинарењу:
„Планине су... огледала... смогу
Суво дрвеће... цеди... сунце... на кришке
Гле, лекари су побегли.“
Мртав и незаинтересован хлеб
2
„Апсолутно, нема начина.“ – „Доброајде, здраво“
Топ је грунуо јутрос.
Отвориш врата и већ си добио петнаест дана,
Затвориш врата и двадесет их је
Тешки кораци тутње и то је једино важно.
Ћебе ти је из 1969 и никада није прано
Спушта се застава пред укриво пришивеним
Разводничким ознакама
„Гибсони“ се распадају у Дому војске
Упалио си телевизор, пустио си воду
Молимо те извини што нисмо први почели
Прекид слободног времена
Не знаш ти ништа о лењим, слатким часовима очаја
Гради свој пакао и туђ рај
После плача средити шминку и хаљину,
После смртног страха очекуј смрт
Вечити простор, остави светло, висок плафон
Под којим понеко вришти – стража над заспалима
Овде си песник неодређен.
3
Дуго упаркиравају возила: прилагођавају се
Онда исто толико дуго испаркиравање: испраћај
Док смо устали
Чекали смо некога
Сад, читајмо нечија љубавна писма
„У трпезарији су шапутали
Забринути, у мантилима,
Улазили су
Слушао сам како кваке
Дочаравају сунце“
Тај неко је волео, сусретао се
Са својим одразом, без
Диши под ћебадима
Докле дан не прерасте облаке
Црвени крстови паркирани
На француски начин
Иза капије
4
Изотопска ноћ
„Хеј, има ли кога, код куће?“
Спреман устаје одлази
Хода кроз плави ходник
Размишља о... аветима,
Умрлим, одавно.
Старост: сви умиру млади.
„Агресивна терапија.“
Почео сам да сањам
Цимера, радиоактивних јајца,
Молитве
Сестре се пребројавају
Сударио се са лешом, када се разишао
Са странама.
Мртав је. „Бојим се његових рођака.“
Погача на лобањи, уразумити га,
Времешног, у хитној помоћи, „висока доза“
„Зови сестру мислим светло зове,
Сине.“
Сањаш, тога нема. Бардо.
Изађи да умрем.
Док смо слушали тон
Учили бонтон
Лифтов звон
Стиже сестрински ескадрон
Ухапшен је он
– Дечкић, растужен,
Кутије од бомбоњера претвара у рај
Поверење тамо где су оставили бео столњак
Умре? Толико скоро ју је напустио;
Зар побачај у петој години, трећој,
Девичански ће се родити, тај сусрет
После кратког растанка без суза; и снагу одбацивши
Да бежи није му требало.
У одводу, порука, без боце, и опушак.
Телефонски позив
(чињенице)
11.30. Тачка кретања: Нови Београд,
Солитер, у дну, лифтови, и славине
Мама, на оном телефону. Здраво. Шта
Музички интермецо
„Време за цигарет-паузу. Сви путници
Који желе могу да почну са пушењем.
Хвала.
Гасимо светла. Ускоро ћемо закључати врата.
Мала на прозору
Чекала помоћ.
Оџачар у пролазу
Свибањска ноћ.
О кад ли ћу опет
Дому своме поћ?“
Намерно са жутом ружом у реверу, чекала је.
„Могу ти рећи
Да је баш болело.“
Луда риба туна, подигнута
У дубинама океана, бабица на
Обали Ирске кува тамни напитак
Ломача
Савршено замуцкивање.
И-за-зов
Да ли
Би ти
Сад шта
Да би?
Сви.
Имам довољно времена
И перо ми је оштро.
Бацим ли право копље,
Туна ће бити моја.
5
Тунели испод Славије које нико није видео
Мршави трамвај звони на окретници
Ташмајдан, игра се, порадован кестеновима
Младићи иду у школе кошарке,
Топло пред вечерње
Величанства
Без суда, у служби
На капији, сањивост у етру
Жеља за дављењем
И још километри до тамо, и још
Векови, бојим се
Онога што неће бити без сутра
Годишњица облака, фијук под снегом
Reči tog dela pesme idu ovako:
Изотопска ноћ
„Хеј, има ли кога, код куће?“
Спреман устаје одлази
Хода кроз плави ходник
Размишља о... аветима,
Умрлим, одавно.
Старост: сви умиру млади.
„Агресивна терапија.“
Почео сам да сањам
Цимера, радиоактивних јајца,
Молитве
Сестре се пребројавају
Сударио се са лешом, када се разишао
Са странама.
Мртав је. „Бојим се његових рођака.“
Погача на лобањи, уразумити га,
Времешног, у хитној помоћи, „висока доза“
(...)
Сањаш, тога нема. Бардо.
------------
Cela poema ide ovako:
Чита полицију разним гласовима
1
Опасност: два индиректна телефонска позива
Као да нисам овде
Где тишина непрестано одустаје:
Утврди идеју па брише страх,
Али дивљење овде увек проговара.
Затим бесмислице проваљују између зграда,
А говорник се подстиче на самокритику;
Рађа се одјек
Истицањем у коментарисању
Истине:
Освета у брују камиона
(Врисак дечурлије)
Вода у брују цеви
Врата сада подмукло лупају.
Пратимо путању водовода до мора
Али температура мути доживљени говор,
Открива заставничке ознаке
И сви беже из собе
Јуче је Арабел причао о планинарењу:
„Планине су... огледала... смогу
Суво дрвеће... цеди... сунце... на кришке
Гле, лекари су побегли.“
Мртав и незаинтересован хлеб
2
„Апсолутно, нема начина.“ – „Доброајде, здраво“
Топ је грунуо јутрос.
Отвориш врата и већ си добио петнаест дана,
Затвориш врата и двадесет их је
Тешки кораци тутње и то је једино важно.
Ћебе ти је из 1969 и никада није прано
Спушта се застава пред укриво пришивеним
Разводничким ознакама
„Гибсони“ се распадају у Дому војске
Упалио си телевизор, пустио си воду
Молимо те извини што нисмо први почели
Прекид слободног времена
Не знаш ти ништа о лењим, слатким часовима очаја
Гради свој пакао и туђ рај
После плача средити шминку и хаљину,
После смртног страха очекуј смрт
Вечити простор, остави светло, висок плафон
Под којим понеко вришти – стража над заспалима
Овде си песник неодређен.
3
Дуго упаркиравају возила: прилагођавају се
Онда исто толико дуго испаркиравање: испраћај
Док смо устали
Чекали смо некога
Сад, читајмо нечија љубавна писма
„У трпезарији су шапутали
Забринути, у мантилима,
Улазили су
Слушао сам како кваке
Дочаравају сунце“
Тај неко је волео, сусретао се
Са својим одразом, без
Диши под ћебадима
Докле дан не прерасте облаке
Црвени крстови паркирани
На француски начин
Иза капије
4
Изотопска ноћ
„Хеј, има ли кога, код куће?“
Спреман устаје одлази
Хода кроз плави ходник
Размишља о... аветима,
Умрлим, одавно.
Старост: сви умиру млади.
„Агресивна терапија.“
Почео сам да сањам
Цимера, радиоактивних јајца,
Молитве
Сестре се пребројавају
Сударио се са лешом, када се разишао
Са странама.
Мртав је. „Бојим се његових рођака.“
Погача на лобањи, уразумити га,
Времешног, у хитној помоћи, „висока доза“
„Зови сестру мислим светло зове,
Сине.“
Сањаш, тога нема. Бардо.
Изађи да умрем.
Док смо слушали тон
Учили бонтон
Лифтов звон
Стиже сестрински ескадрон
Ухапшен је он
– Дечкић, растужен,
Кутије од бомбоњера претвара у рај
Поверење тамо где су оставили бео столњак
Умре? Толико скоро ју је напустио;
Зар побачај у петој години, трећој,
Девичански ће се родити, тај сусрет
После кратког растанка без суза; и снагу одбацивши
Да бежи није му требало.
У одводу, порука, без боце, и опушак.
Телефонски позив
(чињенице)
11.30. Тачка кретања: Нови Београд,
Солитер, у дну, лифтови, и славине
Мама, на оном телефону. Здраво. Шта
Музички интермецо
„Време за цигарет-паузу. Сви путници
Који желе могу да почну са пушењем.
Хвала.
Гасимо светла. Ускоро ћемо закључати врата.
Мала на прозору
Чекала помоћ.
Оџачар у пролазу
Свибањска ноћ.
О кад ли ћу опет
Дому своме поћ?“
Намерно са жутом ружом у реверу, чекала је.
„Могу ти рећи
Да је баш болело.“
Луда риба туна, подигнута
У дубинама океана, бабица на
Обали Ирске кува тамни напитак
Ломача
Савршено замуцкивање.
И-за-зов
Да ли
Би ти
Сад шта
Да би?
Сви.
Имам довољно времена
И перо ми је оштро.
Бацим ли право копље,
Туна ће бити моја.
5
Тунели испод Славије које нико није видео
Мршави трамвај звони на окретници
Ташмајдан, игра се, порадован кестеновима
Младићи иду у школе кошарке,
Топло пред вечерње
Величанства
Без суда, у служби
На капији, сањивост у етру
Жеља за дављењем
И још километри до тамо, и још
Векови, бојим се
Онога што неће бити без сутра
Годишњица облака, фијук под снегом
-
KnightOfDoom
- Site Admin
- Posts: 2608
- Joined: 15 May 2006, 19:08
- Location: Beograd
-
Rocket Roll
- Posts: 7274
- Joined: 09 Jul 2006, 00:47
- Location: Beograd
- Contact:
Hvallla. Kako se ono kaže, "hvala hvale vrednih najveća je vrednost". To je pesma napisana dok sam služio vojsku i boravio na VMA, "komponovani" deo je inspirisan jednim starim pešadijskim pukovnikom koga su u delirijumu preneli jedno veče (prilično kasno) na hematologiju, buncao je. Sestre i lekari su radili jedino što su mogli u toj situaciji, smirivali su ga, davali mu sedative, i mene je to strašno rastužilo - pre ili kasnije svi dođu do stanja u kojem za njih više ništa ne može da se učini, ne može da im se pomogne, može ih se samo smiriti da tiho "pređu na onu stranu". Vrlo "konačna" tema, zar ne? Prava tema za poeziju, rekao bih. Tek pišući to sam shvatio kako je užas pre svega u malim stvarima, tihim rečima, prozaičnom, čak više nego u "majestetičnom", uzvišeno-velikom i sličnim stvarima.
Na tu poemu sam ponosan jer je sve napisano tačno onako kako sam to doživeo. Prvi, drugi i treći deo su vezani za vojni stacionar u Tivtu, gde su ležali lako bolesni vojnici; "Izotopska noć" za VMA (odeljenje za hematologiju, leukemija); poslednji, peti deo je deo sna koji sam sanjao dok sam bio požarni u auto-parku kasarne Radovići.
Na tu poemu sam ponosan jer je sve napisano tačno onako kako sam to doživeo. Prvi, drugi i treći deo su vezani za vojni stacionar u Tivtu, gde su ležali lako bolesni vojnici; "Izotopska noć" za VMA (odeljenje za hematologiju, leukemija); poslednji, peti deo je deo sna koji sam sanjao dok sam bio požarni u auto-parku kasarne Radovići.
-
zolideathmetal
- Urednik
- Posts: 1187
- Joined: 30 Sep 2006, 02:21
- Location: Novi Sad
-
Rocket Roll
- Posts: 7274
- Joined: 09 Jul 2006, 00:47
- Location: Beograd
- Contact:
Tačno - nisam pravilno odradio downsampling (ništa dither, ništa mono check, samo "Save As") i zamrljalo se ono što nije trebalo da se zamrlja... plus je trebalo da odrežem sve ispod 50 herca. Ne mogu da remasterujem jer sam obrisao originalne fajlove, ali ako budem radio verziju dva ili nešto drugo, obratiću pažnju na jasnoću teksta.
Muku mučim sa šumom, no to već može da reši samo bolja oprema (dobar mikrofon, dobro pretpojačalo). A bolju opremu može da reši samo novac, a u tome trenutno oskudevam
Muku mučim sa šumom, no to već može da reši samo bolja oprema (dobar mikrofon, dobro pretpojačalo). A bolju opremu može da reši samo novac, a u tome trenutno oskudevam
-
zolideathmetal
- Urednik
- Posts: 1187
- Joined: 30 Sep 2006, 02:21
- Location: Novi Sad
-
Rocket Roll
- Posts: 7274
- Joined: 09 Jul 2006, 00:47
- Location: Beograd
- Contact:
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 1 guest